kad čovek beše toliko nisko pao
da je svojevoljno, strasno, bez naredbe klao,
i dok je u laži verovao i kipeo od besa,
opsedale su ga slike napaćenog mesa.
U takvo sam doba živeo na zemlji
kad su dostavljači, kad su ubice,
izdajnici i banditi bili junaci,
a ko je bio nem, bez zanosa i pravca,
i njega su mrzeli kao gubavca.
U takvo sam doba živeo na zemlji
kad je morao da se krije onaj koji reč svoju diže,
i mogao je da grize od stida stisnutu pest,
država beše podivljala i samo se cerila sa slašću,
od krvi i gada pijana, nad svojom propašću.
U takvo sam doba živeo na zemlji
kad je detetu prokletstvo bila mati,
kad je žena bila srećna kad pobaci,
trulom su mrtvacu zavidele žive seni,
dok im se na stolu čaša otrova peni.
kad je mukom ćutao i pesnik
i čekao da opet možda progovori –
jer ovde dostojnu kletvu reći mogao nije
niko do znalac užasnih reči – Isaije.
(prevod Danilo Kiš)
Mikloš Radnoti, mađarski pjesnik kojeg su nacisti ubili u logoru kod Bora, 1944.
Iz "Borske Beležnice", http://www.digitalnizavicaj.org.rs/.../Borskabeleznicapdf...
Naslovna fotografija: Mikloš Radnoti i njegova supruga Fani Đarmati, jul 1937, Nepsiget, obala Dunava.
